Milan Panić, direktor "ICN Pharmaceuticals" - Panke ponovo leči "Galeniku"

Milena Kitić i Milan Panić

Najvećoj sprskoj kompaniji za proizvodnju lekova potreban je lek, i to finansijski. Po mogućstvu da deluje odmah. Iako je skupština Srbije aminovala finansijsku injekciju u vidu garancije za zajam od 15 mil EUR, "Galenika" će uskoro na tender, a početna vrednost za 100% kapitala procenjena je na oko 120 mil EUR.

Kao glavni pretendent za kupovinu, pominje se kanadska kompanija "Valeant", koja je vlasnik i "ICN Pharmaceuticals" iza koje stoji bivši premijer SRJ Milan Panić. (Ne)Prijateljstvo Panića i "Galenike" traje toliko dugo da je i korene pustilo. Naime, prošli pokušaj privatizacije zemunske kompanije tokom 2010. godine, završio se neslavno. Odazvale su se samo dve firme: jedna indijska i jedna kiparska kompanija, nudeći gotovo upola manju sumu od 200 mil EUR koliko je Srbija tada tražila. Debakl je doživela i prva privatizacija zemunske fabrike iz 1991. godine, zbog kog je u februaru 1999. godine ICN, tada u vlaništvu Milana Panića, tužio sudu u Vašingtonu jugoslovensku stranu za nepravedno oduzimanje imovine.

Spor je rešen na Međunarodnoj arbitraži u Parizu pet godina kasnije, tako što je država Srbija trebalo da plati američkoj kompaniji 50 mil USD, koliko je Panićevo rukovodstvo ranije uložilo u "Galeniku" i vrati joj recepture za četiri jedinjenja. Ovo dugovanje naše države ostalo je upamćeno po nazivu "Panićev dug".

Ipak, zbog neslavne prošlosti sa Panićem, ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić, rekao je da kanadska multinacionalna kompanija "Valiant", koja je zainteresovana da kupi "Galeniku" "nema veze sa Milanom Panićem , jer je on prodao svoj udeo u ICN-u 2002."

Ko je čovek koji i u devetoj deceniji života može da uzburka privredu Srbije?

"Mića, moj Tesla"

Milan Panić rođen je 20. decembra 1929. u Beogradu. Njegovi roditelji vode poreklo iz Crne Gore. Majka Zorka (devojačko Krunić) bila je domaćica, a otac Spasoje umro je kad je Milan imao tri godine. Zato je jako mlad postao glava kuće. Kaže da se snalazio kako je znao i mogao, nosio džakove, gajio koze i povrće, baktao se s ugljem, ali je uspevao da prehrani majku i sestre. Majka ga je zvala "Mića, moj Tesla".

Sa 14 godina postao je partizan, a kako piše "Glas javnosti" u oslobođeni Beograd, 1945, ušao je kao Titov kurir.

Posle završene osnovne škole i gimnazije, u Beogradu je počeo da studira hemiju na Tehnološkom fakultetu. Kaže "išlo mu je šućmurasto", pa je školovanje nastavio u inostranstvu, prvo u nemačkom Hajdelbergu, potom na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji.

Milena Kitić i Milan Panić

Prvo, u čemu će se proslaviti bio je biciklizam, sport u kome je bio reprezentativac države. Kada je posao u pitanju, kao dobar biciklista i onaj ko se u to prevozno sredstvo dobro razume, prvu šansu dobio je u firmi "Metalservis". Kažu da je tu malo "krpio gume", a više učio engleski jezik. Kako je od 18. vozio bicikl za razne klubove u Beogradu, takmičio se za reprezentaciju, video je sjaj i raskoš Zapada i odlučio da ga se domogne. Mediji su zabeležili da je u međuvremenu, malo bio biciklista, malo švercer (prenosio je jakne, farmerke i kišobrane, drugari se sećaju da je sjajno "driblao" carinike).

Prilika za odlazak iz zemlje ukazala mu se 1955, za vreme trke kroz Holandiju. Sa takmičenja se, kažu, nije vratio rodnoj grudi. Zvao je i svoju ljubav Ljubicu, ali ona nije smela ili nije htela da mu se pridruži. Ali, smela je i htela Jelica, zanosna igračica. Ostavila je muža i, s dvoje dece, otisnula se sa svojim draganom, Panketom (kako su ga zvali drugari) u beli svet.

Prva stanica bila je Nemačka, gde su dobili kvalifikaciju - politički azilanti. Panić je noću radio, danju studirao u Hajdelbergu. Bilo je teško ali - bio je daleko od komunizma. Ubrzo je Ričard Nikson, tadašnji predsednik SAD, odlučio da "primi" studente emigrante pa se Panići sele u Njujork.

Milan je u Ameriku stigao 1956. sa već legendarnih 20 USD u džepu. "Najgore je što je to bilo istina", govorio je kasnije. Panići idu dalje na zapad, stižu do Pasadene i tu "mamin Tesla" počinje da gradi svoje carstvo. Kako piše "Danas", list koji je nedavno izdao Panićevu biografiju, za samo dve godine, nekadašnji biciklista je osnovao farmaceutsku kompaniju sa kojom će tokom četiri decenije dospeti do godišnje prodaje od blizu milijardu dolara, do 35. mesta na svetskoj listi farmaceutskih firmi, a 1998. i do prvog mesta na Njujorškoj berzi po skoku vrednosti akcija ICN-a u jednoj godini.

Od snova se ne živi...

Ipak, čak i da verujete u bajke i bogatstvo preko noći, Panićev skok nije bio tako nagao, imajući u vidu šta mu je prethodilo.

Po dolasku u Ameriku priznaje da je radio najteže noćne poslove. Bio je i probni vozač motora. I dalje je studirao, i ubrzo postao asistent na katedri za hemiju na Univerzitetu u Južnoj Kaliforniji. Uspeo je da "ušteka" 20.000 USD, pa ih ulaže u privatni posao i doživljava krah. Nije odustao, digao se i nastavio. Sledeći biznis počinje u garaži svoje zgrade, sa 200 USD. "Tesla" je uspeo da ubedi lokalne lekare i svog zubara, kao i nekoliko profesora s kojima je sarađivao, da ulažu ideje i novac, i tako je stvorio ICN, jednu od najvećih farmaceutskih kuća, koja poseduje više od 600 lekova.

Životno delo lek "virazol"

Na godišnjim listama magazina "Forbs", Panić se više puta našao među desetoricom prvih. Nijedan Srbin, ni pre ni posle toga. Negde je zabeleženo da su Tesla i Pupin najveći Srbi imigranti Amerike na početku 20. veka, a da je to Panić na kraju istoga stoleća. Bio je menadžer i šef tima koji je proizveo lek "virazol", koji leči hepatitisa C, što mnogi smatraju njegovim "životnim delom", i velikim dostignućem farmacije uopšte, jer su njime spaseni milioni ljudi.

Političar

Milena Kitić i Milan Panić

Znao je da kaže: "Ja sam pre svega i iznad svega Amerikanac", iako je, ruku na srce ponekad dodavao i ono "srpskog porekla". Kad je dobio američko državljanstvo (1963), odrekao se jugoslovenskog da bi, nekoliko godina pre kupovine dela (75%) zemunske "Galenike", uzeo dvojno državljanstvo (SAD i SRJ). Ipak, nekad je, tvrde njegovi prijatelji, bio "okoreli Jugosloven".

Iako zbog "amerikanizma" možda nije bio među omiljenima, Panić nije ostao imun na srpsku, tačnije jugoslovensku politiku. Nakon raspada stare, velike Jugoslavije, 1992. postao je prvi premijer nove - SR Jugoslavije. Stekao je tada ogromnu popularnost zbog zalaganja za modernizaciju i demokratizaciju zemlje. Dobrica Ćosić napisao je da je Panić uneo "ljudski lik u našu politiku". Ipak, nije uspeo u nameri da Miloševića ukloni sa vlasti.

Savezna skupština je, na zahtev radikala, u trećem pokušaju smenila Panića, javnost je zakukala, a on se, nedugo potom (posle neuspešne trke za predsednika Srbije) vratio u (svoju) Ameriku. Oni koji ga nisu voleli i kojima je najviše smetalo "što se češlja i oblači kao Džordž Buš", konačno su odahnuli.

A privatno, mediji ga vide kao srdačnog, umerenog u iću i piću. Nekad je išao strogo na filmske premijere (vazduh u sali tad je najčistiji, nije hteo svoja biciklistička pluća da truje zagađenim). Uspeo je da zaboravi smrt prve supruge Jelice, i oženio se sekretaricom Sali Tejlor. Gospodin koji "spika" engleski sa srpskim naglaskom uvek je voleo muziku, a oženivši se po treći put, pokazao je da se razume i u operu. Ili bar operske pevačice. Treća supruga Milana Panića je znatno mlađa operska pevačica Milena Kitić, sada Panić.

Vedrog lika, i neposredan u javnoj komunikaciji, kažu da je umnogome drugačiji u biznisu: strog, odgovoran, ubistveno radan. I danas živi u Pasadeni u Kaliforniji, u kući "holivudske arhitekture". Vozi se jedino kadilacima (po zemlji), velikim privatnim "boingom" (u vazduhu) i naravno velikom jahtom (po vodi). Radio je samo u izabranim mestima - Ženevi, Njujorku, Bazelu, Moskvi, Amsterdamu... Ingeniozan tip, zapisao je novinar "Danasa", i dodao da "tamo gde je Panić ništa ne može da bude sitno".

J.Đ.