Telemedicina (ni)je nova - Koliko su u Srbiji razvijene medicinske usluge na daljinu?

(Foto: Pixabay.com/Kamles Hverm)

Kada su tokom 60-ih godina prošloga veka, astronauti slali fiziološke izveštaje agenciji na zemlji, a NASA i Američka zdravstvena služba počele da pružaju zdravstvenu zaštitu ljudima koji žive u indijanskim rezervatima u Arizoni, počeo je razvoj telemedicine u svetu. U Srbiju je stigla 3 decenije kasnije.

Zato su srpski medijii pogrešili kada su početkom jula preneli informaciju da telemedicna konačno oživljava u Srbiji. Pilot projekat u boljevačkom domu zdravlja kojim su lekari dobili mogućnost da se putem audio i video veze konsultuju sa kolegama iz Zdravstvenog centra Zaječar i Kliničkog centra Niš, nusumnjivo će značiti stanovnicima istočne Srbije i predstavlja novinu kada je reč o povezivanju lekara u lokalnim domovima zdravlja i specijalista u velikim zdravstvenim centrima na ovaj način, ali nikako nije prvi slučaj telemedicine u našoj zemlji.

Stručnjaci Vojnomedicinske akademije i beogradskih kompanija "Data Control" i "DieMMe" zajedničkim projektom započeli su njen razvoj još 1997. godine.

- Na inicijativu prof. dr Petra Spasića u to vreme načelnika Zavoda za patologiju i sudsku medicinu VMA i njegovog saradnika dr Ivice Milosavljevića pokrenut je 1997. godine projekat prve tele-medicinske permanentne veze između VMA i Vojne bolnice Niš. Kompanija "Data Control" je u prostorijama VMA razvijala sistem skoro 2 godine i prezentovala rezultate na kongresu telemedicine u Udinama 1998. Taj događaj registrovan je kao prva tele-patološka permanentna veza u Srbiji - kaže u razgovoru za "eKapiju" Mirko Rončević, vlasnik i direktor kompanije "DieMMe".

Ulazak Srbije u svet telemdicine ozvaničen je u knjizi Telepathology (K.Kayser, J.Szymas, R.Weinstein – izdavač Springer, New York 1999.) kroz poglavlje Yugoslavia – tele-patološka konsultantska mreža VMA – VB Niš.

- Naše ideje bile su jedinstvene za to vreme jer smo među prvima dali rešenje zasnovano na internet-intranet i WEB tehnologijama. Konkurentna su bila rešenja američke vojske primenjena u Bosni i Hercegovini ili veoma skupo rešenje preko dediciranih tačka-tačka veza kao u Hrvatskoj.

Tehnička rešenja ili nešto dugo

Sagovornik "eKapije" objašnjava da uprkos činjenici što je telemedicina u kliničkoj medicini prisutna već 30, a kod nas se razvija i više od 10 godina, kao društvena potreba i grana medicine ona je u našem društvu na pionirskom nivou. Prvo, kako kaže, nije prepoznata od strane društva, zdravstvenog sistema i mnogih zdravstvenih radnika i najčešće se meša sa tehničkim rešenjima primenljivim u medicini (video-konferencijske tehnologije, internet tehnologije, mobilne komunikacije...).

- To samo po sebi nije loše ali nema nikakav telemedicinski značaj - to što dva lekara pričaju telefonom ili se gledaju preko video veze isto je kada da to rade i dva pravnika ili policajca - kaže Rončević.

Nema ni mnogo kompanija koje se njome bave.

- Govoreći o parcijalnim rešenjima svaka ICT kompanija će neko svoje rešenje videti u zdravstvu. Pošto ICT obezbeđuju prenos podataka na daljinu eto vam šanse da to nazovete telemedicina. U stvari ni jedna kompanija i ne svojom krivicom se ne bavi telemedicinom. Nema artikulisane društvene potrebe. Zdravstveni sistem ne priznaje niti tarifira takve usluge.

Rončević kaže da su u svetu glavni sponzori telemedicinskih skupova kompanije koje obezbeđuju satelitske komunikacije što je i razumljivo kada se ima u vidu lečenje na brodovima, ostrvskim zemljama, polarnim i drugim nedostupnim krajevima.

U Srbiji, telemedicina je čest izgovor za kupovinu računarske opreme, računarskih mreža, skupe komunikacione opreme i velika "priča" trgovca i političara. O tome šta je telemedicina i u čemu je njen značaj u Srbiji se prethodnih godina gotovo nije govorilo, niti je rađeno na njenoj promociji.

Kompanija "Data Control" je izuzetak. Zajedno sa VMA i "DieMMe" među prvima su u Evropi otvorili put za brži razvoj svih vidova telemedicine i u Srbiji ga krčili nizom predavanja od VMA, Srpskog lekarskog društva, domaćih stručnih skupova pa preko organizacije međunarodnog telemediciskog skupa i izdavanjem prvog zbornika telemedicine kod nas.

Za 15 godina rada njihova rešenja su, osim na Vojnomedicinskoj akademiji, implementirana su u Vojnoj bolnici Niš, KBC Niš, KC Novi Sad, Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije, a sajt kompanije demostrira razmenu telemedicinskih podataka već 12 godina.

Nije kriva tehnologija već ljudi

Rončević smatra da glavni razlog neznanja u Srbiji o tome šta je zapravo telemedicina leži u njenom nerazumevanju.

- Lečenje na daljinu je sasvim moguća stvar ali traži mnogo preduslova da bi bila prihvatljiva sa stanovišta zdravstvenog sistema jedne zemlje. Mora da zakonski bude uređena, organizaciono u sistemu prepoznata, u procesima standardizovana (kao i većina informacionih sistema), u tehničkom smislu mora biti realizovana na jeftin način, inače nam ne treba, zaposlićemo doktora. Odsustvo sistemskih propisa, standardizacije, organizacionih mera sputava svako komercijalno rešenje i svodi ga na parcijalno "pilot" rešenje.

Svetska zdravstvena organizacija definiše telemedicinu kao način da se uz korišćenje telekomunikacionih i informacionih tehnologija pruže medicinske usluge bez obzira na to gde se geografski nalaze davalac zdravstvene usluge, pacijent, medicinska informacija ili oprema, a telemedicinske aplikacije obuhvataju: teledijagnostiku, telekonsultacije, telemonitoring, tele-negu, telekonzilijume i daljinski pristup informacijama koje se nalaze u jednoj ili više baza podataka.

Međutim, ljudi se leče i konsultuju na daljinu i bez telemedicine. U virtualnom svetu interneta može se naći sve, pa i telekonsultacije, savetovališta, a postoje i ozbiljni stručni forumi.

Takva praksa je ipak neformalna, bez pravila, pravne i druge zaštite.

- Sve to ne predstavlja uređen i društveno afirmisan način pružanja zdravstvene usluge na daljinu da bi se podvelo pod telemedicinu – zaključuje Rončević.

Podrška

Kako bi telemedicina od pionirskog pokušaja postala stvranost u srpskoj medicini u meri koja je za društvo neophodna, potrebno je u njenu afirmaciju uključiti celo društvo.

- Gde smo mi? Gde su zdravstveni radnici? Gde su pacijenti? Da li je lakše, u našem sistemu vrednosti, naplatiti ceo dan vožnje i sat vremena medicinske usluge ili sat medicinske usluge? Da li smo spremni da vrednujemo rezultat a ne put do rezultata? Ako gledamo pacijente, jel lakše putovati do Beograda ili Niša i dva puta vaditi isti rezultat ili dobiti uslugu u svom gradu – pita se Rončević.

Da bi se postigla veća efikasnost i raspoloživost medicinske usluge, on smatra da je potrebno raditi na organizaciji i povezivanju sa istomišljenicima kako bi se stvorila "kritična masa" koja bi bila prepoznata od društva i mobilisala ga. Neophodno je svakako i da država da doprinos razvoju telemedicine, jer je i njena podrška svih ovih godina izostajala.

I.B.