Predrag Danilović, predsednik KK Partizan Hladni car

Kad ga čovek letimično pogleda, izgleda onako hladno, a da je car, stvarno jeste, i žargonski i istinski, imajući u vidu šta je sve ostvario tokom karijere. Zato je onaj što mu je dao taj nadimak u Bolonji pogodio "bez koske", ali Predrag Danilović tvrdi da uz tu hladnoću ne idu prepotencija i nadobudnost. Možda je, kaže, u pitanju manjak fleksibilnosti, ali nikako manjak samokontrole

Kad sagovornik insistira da se u razgovor ne uključuju pitanja o porodici i da ne bude preteranog fotografisanja, mi koji realizujemo "Stvari lagane" već počinjemo da se češkamo po glavi i da se prenemažemo oko varijanti šta i kako dalje, budući da su to bitni faktori rubrike. Ali ne i u slučaju Predraga Saše Danilovića koji je, ispostavilo se, i pored decidiranih uslova okončao razgovor s nama kao jedan od najzanimljivijih i najupečatljivijih sagovornika koje smo imali među legendama srpskog sporta.

- Rođen sam u Sarajevu, a svako leto i zimu provodio sam u očevom selu Zubci i majčinom Kukričje. To je okolina Trebinja i Bileće, moji su Hercegovci. Imam rodbinu tamo, tetku, ujaka… I prelepe uspomene, Trebinje je divan grad, bio i ostao. Odem jednom do dva puta godišnje – počinje s dozom sete da priča o sebi predsednik Partizana.

- Rekao bih da je period do 16. godine najbezbrižniji u mom životu. Ni o čemu nisam mislio, brinuli su drugi o meni. Što se kaže, opustiš mozak i radiš šta ti je volja... K"o i svakom detetu. A u Sarajevu nisam bio od trenutka kada sam ga napustio 1992. do, ako se ne varam, 2003. ili 2004. godine. Ja sam Sarajlija, tu nema šta da se priča, moji roditelji imaju i dalje stan u tom gradu, ali je malo mojih prijatelja ostalo tamo. Obiđem katkad neke meni drage ljude zato što imam emocije… Bio bih lud da je drugačije, pa tamo sam rođen.

Stigao je u Beograd sa 16 godina, ali je i pre toga video glavni grad. Bilo je to 1980, kada nas je sve bespovratno napustio Josip Broz. Majčino preduzeće organizovalo je dolazak u prestonicu zbog sahrane Maršala i tada se prvi put se sreo s Partizanovim stadionom. Dobro se seća...

- Tito je bio simbol tadašnje Jugoslavije. Organizovano se išlo na ispraćaj, posle smo se odmarali tu, na livadi ispred stadiona. A bio sam navijač Partizana, ma ne možete ni da zamislite kako sam se osećao.

Po tome se izdvajao u porodici, budući da su Danilovići bili naklonjeni Crvenoj zvezdi.

- Opšte je poznato da su Hercegovci mahom zvezdaši, kao što se u Crnoj Gori uglavnom navija za Partizan. Osim mene i još jednog, čiji je rođeni brat "bolesni" zvezdaš, nije bilo partizanovaca. I sad da me pitate zašto sam tako izabrao, ne bih mogao da se setim. Verovatno iz inata.

Ma koliko je bilo atipično to što je u takvoj sredini odabrao da navija za Partizan, način na koji se odlučio da igra u Partizanu bio je tek nasvakidašnji. Za razliku od ostalih košarkaša sa ovih prostora koji će kasnije obeležiti taj sport u svetskim okvirima, odlazeći iz KK Bosna izabrao je put koji prelaze samo oni najuporniji i najposvećeniji cilju.

- Malo je poznato da su se tada igrači raspoređivali po ključu. Nije tek tako moglo da se prelazi iz kluba u klub, a dodatni problem nastao je zbog pokojnog Mirze Delibašića, koga sam obožavao da gledam kao igrača, i Kićanovića, inače odličnih prijatelja. Mirza nije hteo da me pusti iz Bosne, iako se dotad nisu preterano interesovali za mene, a Kićanović i Dule Vujošević su odlučili da me dovedu, pa je dolazak u Partizan automatski značio godinu dana pauze prema tadašnjem pravilniku. I na to sam bio spreman. Sećam se, još me je Željko Obradović uočio u nekom kampu 1985. godine i poklonio mi Partizanov šorts. Onda me je preporučio Duletu Vujoševiću, koji je došao kod mene kući u Sarajevo da bi pričao s mojima roditeljima. Uslovi su bili da idem redovno u školu, da jedem, spavam i dobijam stipendiju. Ništa avioni i kamioni. Dogovor je bio da uprave klubova razgovaraju sa mnom još jednom u Sarajevu, pa šta ja odlučim - tako će biti. Ni trenutak se nisam dvoumio. Otac Milan nije imao ništa protiv da odem za Beograd, a majka Vuka se nećkala. Iskreno, nisu se mnogo pitali. Poznato je šta se dalje dešavalo: otišao sam u Partizan, pauzirao godinu dana, a onda je predsedništvo Košarkaškog saveza odlučilo da me kazni na još jednu godinu bez ikakvog razloga. Zato sam otišao u Ameriku, tamo završio treći razred srednje škole i usavršio engleski jezik.

Vratio se i prvi put zaigrao za Partizan 1988. godine. Igrao je i za seniorski i za juniorski tim, s kojim je osvojio titulu. Tu generaciju trenirao je Vujošević, ali trofej i ono što je u to vreme naučio od Duleta nije jedino što pamti.

- Obeležio sam nastup tučom. Ma osećao sam ogroman pritisak jer sam trenirao sedam ili osam sati dnevno i igrao pod lažnim imenom, a pričalo se da sam talenat, ali dve godine pauze, pa kako će to da utiče na mene... I kad se sve to spojilo s nekom čarkom na utakmici, došlo mi je da se potučem. Košarka je temperamentna igra, sve to ide u rok službe.

Pošto je morao redovno da ide u školu da bi uopšte mogao da trenira, Vujošević ga je upisao u "Petar Drapšin". Na početku je bio konstantan na predavanjima kao i ostali đaci, ali je brzo shvatio da mora nešto da promeni.

- Lepo je bilo, super drugari, ali nema šanse da se trenira osam sati dnevno i da se kao bude na časovima. Spavao sam u sobici kod Partizanovog restorana na stadionu, koju sam delio s Oliverom Popovićem i njegovim bratom, pa kako se probudimo, hvatamo tramvaj i idemo do Kalemegdana. Samovoljno sam se u jednom trenutku opredelio za odmor i nisam otišao u školu sedam dana. Dule, naravno, nije znao. Ne bih da otkrivam način, ali je brzo čuo za te izostanke, pa smo imali "bliski kontakt". Nisam se bunio, ali sam rekao - vanredna škola ili Sarajevo. Drugačije ne bih izdržao. Prešao sam u Višu turističku, koja mi je ostala u dragom sećanju i zbog divnih profesora. Imali su razumevanja, a ja sam polagao ispite.

Iz sobice kod Partizanovog stadiona na kratko se preselio u hotel "Putnik", a kasnije je dobio stan u bloku 45.

- Trenirali smo u Hali sportova, bila mi je nadohvat ruke. Tamo je super, zato obožavam Novi Beograd i blok 45, a i u Sarajevu sam odrastao u sličnoj sredini, možda čak i "ozloglašenijoj". Živeo sam opet u stanu s Oliverom, a družio sam se s momcima iz kraja. Igrali smo basket, mali fudbal… Često i sad odem na Novi Beograd, prođem po bloku, ali se ne zadržavam. Emocije i ne mogu da se mere brojem odlazaka i provedenim vremenom… Dovoljno je da ga vidim. Taj osećaj da pripadam bloku 45 pratiće me celog života, iako sam imao i tešku povredu dok sam živeo tamo. Polomio sam nogu, mislim da je to bilo 1990. godine.

Posle te godine usledili su trenuci koji su pozlatili sve što je dotad radio. Titula prvaka Evrope i najboljeg igrača Fajnal fora u Istanbulu, odlazak u Knor iz Bolonje, klupski i reprezentativni uspesi u glamuroznom nizu… A nikada, kaže, nije prekidao da mašta, pa čak i kada su se fantastične misli prkosnog dečaka iz Sarajeva sudarale sa stvarnošću.

- Kad sam počeo da igram košarku nisam maštao o NBA ligi, sanjao sam najpre da se preselim u Beograd i da dođem u Partizan. Zatim da osvojim Kup šampiona. I sanjao, i maštao... Ma svi to rade. Onaj ko ne radi, naročito u sportu, taj ne voli svoj posao. Maštam i danas, fantaziram o mnogim stvarima, ali koje su to stvari, to već ne mogu da vam kažem. Ljudi, maštajte dogod ste živi… Eto, oduvek sam zamišljao kako dajem gol pred 100.000 ljudi, ali mislim da to neću ostvariti. Čak ni u nekom revijalnom meču…

To što je maštao o nekom famoznom golu uopšte nije bilo potpuno bez osnova pošto je, kažu, bio talentovan i za fudbal. A vrbovali su ga za još jedan sport, tada popularan u Sarajevu.

- Moj otac je posle Olimpijskih igara radio u "Zetri", pa sam tamo išao na klizanje. Zaista sam bio dobar u tome. Na klizalištu su tadašnji, hajde da kažem skauti, primetili nekog visokog, krakatog kako se dobro kreće, pa su hteli da me upute na brzo klizanje. Ali već sam bio odabrao košarku i Partizan.

U Bolonji su ga zvali Hladni car. Tim gradom ne može ni danas da se prošeta, a da ga ne okupira armija navijača nekada neprikosnovenog Virtusa.

- Tamo sam osvojio sve što se moglo osvojiti. I stvarno je do 2000. godine, možda čak i posle, taj Virtus bio najbolji tim Evrope. A u Italiji se devedesetih igrala najbolja košarka… Ma bilo mi je mnogo lepo, to je bez pogovora jedan od najlepših perioda mog života. Vlasnik Virtusa bio je Alfredo Kacola, s kojim se čujem često. On i Etore Mesina su insistirali da me dovedu u klub, posle smo postali odlični prijatelji. To je čovek koji je sam napravio moćnu poslovnu imperiju, zato ga izuzetno cenim. Na kraju krajeva, od mene je napravio bogatog čoveka, a to mora da se poštuje. Između ostalog, ostala mi je u sećanju jedna reklama koju smo snimili za "Kinder" čokoladice zbog sponzora kluba, porodice Ferero Roše. Dobila je prvu nagradu na nekom festivalu i puštali su je petnaest dana pre i posle Božića u udarnim terminima. Uživao sam dok smo snimali tu reklamu. Svi ti dugmići, pa kamere... Bilo mi je interesantno kao da sam malo dete.

I dok neki žele da makar jednom vide Ameriku, Danilović je tamo ostavio prepoznatljiv trag. Stigao je kao velika zvezda iz Evrope, da bi kasnije opravdao taj epitet. Igrajući za Majami i Dalas svakodnevno je naspram sebe imao najbolje košarkaše sveta i tu sreću da bude oči u oči s neprevaziđenim Majklom Džordanom.

- Ne mogu o Džordanu mnogo toga da kažem, Kukoč bi rekao sigurno znatno više jer je bio s Majklom u ekipi. Pošto sam uvek bio u startnoj petorici, i ja sam ga čuvao, ali ta reč "čuvao" zvuči pomalo smešno. Čuj "čuvao"?! Čuvala ga cela dvorana, svi smo ga čuvali. Samo je od njega zavisilo da li će da promaši, mogao je da uradi sve. I kao mnogi veliki igrači, bio je vrlo korektan. Nema provokacija, samo muška igra.

Džordan je najbolji i tu nema diskusije, ali Peđa u sekundi odgovora ko mu je bio najveći rival na parketu.

- Karlton Majers. Bili smo veliki rivali u Bolonji, a postali smo i ostali dobri prijatelji. Tokom leta sam bio na njegovom oproštaju, konačno je rekao košarci "zbogom", i to u četrdesetoj. Imao je neverovatne fizičke predispozicije, mnogo dobar igrač.

A idol je bio samo jedan…

- Boban Petrović. U to vreme mnogi su igrači bili vanserijski, ali obožavao sam samo Bobana Petrovića.

Od aktivnog igranja oprostio se 29. novembra 2000. godine, utakmicom u Bolonji između Virtusa i Partizana. Priča nam kako je na poklon dobio stolicu, a dvoranom je odjekivala melodija poznate pesme Frenka Sinatre - My way.

- Volim tu pesmu, ali bez posebnog značaja. Pitali su me šta bih želeo da čujem, a ja kažem My way. Nije sad da sedim kod kuće i slušam svaki dan Sinatru, ali muzika mi je oduvek bila važna. U Sarajevu, u vreme stare Jugoslavije, bilo je mnogo odličnih bendova. Znalo se, dobra muzika stiže iz Beograda, Zagreba i Sarajeva. Odrastao sam uz "Bijelo dugme", a kasnije mi je muzika veoma značila kad bih se našao u nekom svom svetu. Sad me podseća na različite trenutke mog života, setim se prelepih momenata, pa onda uživam. Ne da patim, samo mi izmami osmeh. Kada me pitaju šta slušam, odgovaram - mnogo toga. Volim kafanu, što ne znači da sam alkoholičar, a u kafani teško mogu da slušam rok. Ali tu je zato lepa narodna muzika. Da se razumemo, Srbi vole narodnu muziku i voleće je pa sve i da organizujemo petnaest festivala poput "Exita". Većina što njih što tamo ide, u kafani zna pesme u reč, što je i normalno. Išao sam na različite koncerte, ali nisam, recimo, nikada bio u operi, i uopšte nisam od onih što kažu "taj je kulov ako sluša ovo ili ono". To obično sebi dozvoljavaju nazoviurbani intelektualci, ali oni meni, koji sam prošao mnogo toga u životu, ne mogu da prodaju te priče.

S muzike se prebacujemo na knjige, što je nezaobilazna tema ako se uzme u obzir da je odrastao uz Duleta Vujoševića.

- Auuu, kako me je Dule bombardovao tim teškim knjigama, ali činjenica je da mora da se čita. Trenutno više volim da držim u rukama lako štivo, poput dela "Jeb"o sad hiljadu dinara" od Borisa Dežulovića. To je u suštini tužna knjiga, govori o odnosima tokom rata u bivšoj Jugoslaviji, ali je napisana na duhovit način. Čitam najčešće kad sam na odmoru, da ne bi ispalo kako se sad nešto foliram da sam stalno s knjigom. Ali kad se zainteresujem, nema odvajanja.

Otac, suprug, predsednik Partizana… Pa gde je tu slobodno vreme? Peđa ga ima, ističe da slobodno vreme uvek može da se pronađe, ali i činjenicu da voli samoću.

- Onaj ko ne može sam sa sobom ne može ni sa kim. Potrebno mi je da u određenim situacijama budem sa svojim mislima bez bilo koga u tom trenutku. Oduvek sam bio takav.

Kad pričamo o pasiji, pominje jedrenje i pecanje.

- Često sam pecao u Majamiju. Nikakva atrakcija, sabljarke i slično. Ma jok bre, samo bih izašao i "blejao" četiri sata. A baš volim da jedrim i dobar sam u tome. U poslednje vreme retko jedrim zbog toga što su mi deca mala, a potrebno mi je bar mesec, do mesec i po da bi bilo svrhe. Lepo je kad uhvatiš vetar, a jedra puna, ne čuje se motor. Brod mi je tamo gde me ne zna baš mnogo ljudi, a nije u pitanju neka Azija. Niko se tamo ne uzbuđuje preterano kad me vidi da jedrim, baš ih briga da li je to Predrag Danilović ili neko drugi.

Da bi ostvario sve o čemu smo razgovarali morao je, tvrdi, da se odrekne mnogo čega.

- Nekada bih otišao u prodavnicu da kupim poklon za dete, pa kupim i sebi igračku. Tako je to kad nisam imao određene stvari kao klinac. Preskočio sam veliki deo normalnog sazrevanja, ali voleo sam sve što sam u to vreme radio. Bio sam tako vaspitan da odradim maksimalno ono čega se prihvatim, a to što je nedostajalo se posle ipak nadoknadi, ali u nekoj drugoj formi.

Ako ste ga nekada sreli dok nosi majicu s kratkim rukavima, svakako ste primetili tetovaže. Ima ih osam ili devet, ni sam ne zna tačno.

- Ne volim mnogo da govorim o tim crtežima. Sav bih se istetovirao da mogu, ali znam da nije prikladno. Preskočio bih, naravno, glavu, leđa i noge, a ruke i grudi bih kompletne iscrtao. Nemam ništa ni protiv istetoviranih žena. Svaka od tih mojih tetovaža nosi posebno značenje, ali ću nešto više reći samo o prvoj. To je pauk, urađen jer pauci mojoj familiji donose sreću. Nikad Danilović nije usmrtio pauka, može da ga premesti s jednog na drugo mesto, ali da ga ubije - ne.

Utakmice posmatra iz tunela iz dva razloga: smeta mu gužva i ne želi da baš svi pilje u njegove reakcije tokom meča.

- Nikad nisam voleo mnogo ljudi oko sebe, možda zato neki umeju da kažu kako sam često nervozan. Ma ne bre, nikad u životu nisam gubio kontrolu. Ni jednog trenutka, a normalno je da se čovek nekad iznervira. Pa nismo od drveta ili kamena, različiti su samo karakteri. A iz tunela gledam utakmice jer zaista nema potrebe da vide kako reagujem u određenim situacijama.

Kada ga pitate zašto za njega kažu da je nepristupačan, ima spreman odgovor. Kaže da ga takva mišljenja nikada nisu zanimala.

- Baš me briga šta će ko da kaže o meni. Arogantan, nadobudan, prepotentan… Rekao bih pre da nisam fleksibilan. Ali ko kako gleda na to, pa to me interesuje kao lanjski led.

Ta priča o karakteru i kontroli navela nas je da se zajedno prisetimo i situacije iz 2007. godine. Utakmica u Vršcu, Hemofarm pobeđuje Partizan, a posle meča Danilović fizički nasrće u sudijskoj svlačionici na sudiju Jurasa.

- Svi pričaju o tome kao da su bili tamo, a nije bio niko osim mene i njega. Stvorila se tada atmosfera da nije dobro što je Partizan toliko godina prvak, pa su se sudije malo zanele. Ne pričam o Jurasu ili bilo kom drugom konkretno… Juras je dobar sudija i čovek, izvinio sam mu se javno. Najiskrenije rečeno, pogrešio sam, i ljudski mi je krivo što sam ušao u tu svlačionicu, mada ne treba od toga praviti ne znam šta. A i generalno, nije dobra ta ideja po kojoj je Partizan najbolji zbog odnosa sa sudijama. Pa nismo bili na Fajnal foru zbog toga. Ili jesmo?! Je l’ i Jadransku osvajamo pet godina unazad zbog sudija?

Kada je pomenuo kako ga je vlasnik Virtusa napravio bogatim, setili smo se da bismo mogli i da porazgovaramo o novcu, iako tu temu često izbegavamo. Jednostavno, znali smo da ispred nas sedi neko ko je kompetentan da nam približi fenomen ekstremne zarade.

- Nema novca koji ne može da se potroši. Prošao sam sve što sam zamislio i imao sve što sam hteo, a to vam govorim jer ne želim da ispadnem lažno skroman. I pored svega toga zaista smatram da ne moraš da budeš ne znam kakav milioner da bi uživao u pristojnom životu zajedno s porodicom. Uopšte nisam razmišljao o bogastvu, niti sam ikada video veliku količinu novca u kešu. Išlo je s računa na račun, a ja sam prevashodno voleo tu košarku, pa je novac stizao uz dobre rezultate koje sam pravio. Nisam imao motiv da zaradim što više, da vozim dobar automobil ili da imam lepu devojčicu. To je onda rđav posao. Ali igrači to sad ne razumeju, mnogo se foliraju i retki su ti koji kažu da im je bitnija igra nego da zarade petnaest hiljada više. I u Partizanu sam malo takvih upoznao. Novac jeste važan i mogu donekle sve to da razumem, ali ne apsolutno. Pogrešan je rezon. Ako si dobar igrač i voliš košarku, sve će ti doći. Tako sam bar ja razmišljao kada sam kao mlad igrač vozio "reno 4". To mi je bio prvi automobil, kupio sam ga od Darka Rusa i platio, ako se dobro sećam, 500 maraka. Menjao sam ulje svaki čas i mučio se s raznim budalaštinama jer se često dešavalo da stane. Odem kod mehaničara, a oni izvuku tri-četiri litre ulja više nego što je potrebno. Ali sam vremenom vozio i druge razne automobile. Sve u svoje vreme. Pa čak i tada mi novac nije bio toliko bitan, budući da sam, recimo, od Virtusa uzeo 300.000 dolara manje nego što mi je nudila Kazerta jer sam znao ko je kakav klub. Generalno, što se novca tiče, nikad nisam išao korak više nego što sam mogao.

A s priljateljima…

- Vreme menja ljude koji su oko nas, imao sam dobre prijatelje koji to više nisu. Pokazalo se da ne zaslužuju. Ali dolaze i novi. Naravno, postoji razlika između poznanika, drugara, dobrog drugara i prijatelja, ali osobe kojima bih se otvorio i s kojima bih o svemu razgovarao – e to su oni koje mogu da nabrojim na prste jedne ruke.

U Sarajevu je važio za vrednog đaka s mnogo petica, što je moglo da ga odvede nekim drugim životnim putem. Zato smo se igrali igre "šta bi bilo kad bi bilo".

- Verovatno bih postao sarajevski momak ne baš dobre reputacije. Ne znam ni da li bih bio sada živ, znamo šta se sve dešavalo u Sarajevu (rat, prim.aut.). To je Ali Pašino polje, "C" faza. Ulica je ulica.

Posle pominjanja tih uslova za žestoko odrastanje, pitanje šta su za njega "stvari lagane" stiglo je kao neka vrsta kontranapada.

- Ubijte me ako znam. Hm, stvari lagane... Ma ništa u životu nije lako. Najlepše je kad si igrač, radiš posao koji voliš, budeš dobar i za to si plaćen. Vrhunac si dostigao ako drugima izgleda jednostavno ono što radiš. Da pomisle da mogu i oni tako.

Piše: Milan Vuković

izvor :

KK Partizan Beograd

KK BOSNA

Stepanović & Šipka Beograd

Mozzart d.o.o. Beograd

Predrag Danilović

košarkaš

Bolonja

Saša Danilović

Zubci

Kukričje

Mirza Delibašić

Kićanović

Dule Vujošević

Duško Vujošević

Oliver Popović

Virtus

Alfredo Kacola

Kinder

NBA

Majami

Dalas

Boban Petrović

Mozzart sport

Milan Vuković