Ašok Murti (Ashok Murty), stilista - Ostao sam ovde iz inata

Imao sam priliku da odem iz zemlje i započnem karijeru negde drugde, ali nisam, zbog jedne osobine koja nije tako vidljiva, a to je inat. I kad je sve govorilo da treba da odem, ja sam smatrao da baš treba da ostanem ovde. Relativno kasno sam postao poznat široj javnosti, a sada sam, bez obzira što sam mladolik, već mator da bih počinjao iznova negde u belom svetu, kaže u ispovesti za "Blic nedelje" naš poznati stilista Ašok Murti.

Odrastanje
Rođen sam i odrastao u Šapcu. Tamo sam završio osnovnu školu i usmereno obrazovanje. Bio sam prva generacija tog čudnog eksperimenta. U Beograd sam došao praktično posle vojske bez ideje da ću ostati ovde da živim. Odrastati u malom gradu je jedno specijalno iskustvo. Mnogo je lepše biti dete u takvoj maloj sredini nego što je to Beograd. Gledam svoje prijatelje koji su rođeni ovde i kako oni jurcaju vodeći decu s jednog na drugi čas nečega.

Ušuškano detinjstvo
Ja sam imao tu sreću da je stan mojih roditelja bio iznad stana deke i bake, pa kad god su se roditelji ogrešili o mene ja pobegnem kod bake i deke u sigurnu zonu. Dete sam iz mešovitog braka. Za razliku od mnogih ljudi iz inostranstva koji su u Jugoslaviju dolazili da bi studirali pa su se ovde i oženili, moj otac je došao na sasvim drugačiji način. Majka je radila doktorat u Indiji, tamo je upoznala mog oca, pa ga je onda dovela ovde. Kako su ljudi u Šapcu i moji baka i deka prihvatili tatu odmah, i ja sam kao neko čudo iz tog braka imao istovremeno i fenomenalan tretman i nisam se osećao drugačijim. S tom činjenicom sam se sreo tek u Beogradu. Kad živite u malom mestu ne morate da objašnjavate ko ste i šta ste jer se to već unapred zna. Imao sam ušuškano detinjstvo u dugačkom dvorištu naše zgrade sa tri ulaza, gde sam se s drugarima igrao.

Talenat
U obdaništu su otkriveni moji talenti. Vrlo rano sam počeo da crtam. Moj deka je, kao nesuđeni slikar, našao odličan medijum u meni i puno mi je značila njegova podrška. Kad je prepoznao talenat u meni, nastavio je da ga neguje kroz igru sa mnom. Moji roditelji su imali takav stav i insistirali su na tome da se ne izdvajam od druge dece. Ali, eto, desilo se da sam se po tom talentu izdvojio. Moje vaspitačice su odlučile da me upišu u jednu specijalnu školu za talente koja se nalazila pri Učiteljskom fakultetu u Šapcu, koju je vodio profesor Igor Beloplavek.

Sedamdesete
Moram da kažem da je moja generacija imala uravnoteženije detinjstvo nego današnje generacije. Bez obzira na to što su moji roditelji intelektualci, kod nas se znalo da se uvek leti ide na more, a jednom godišnje putuje negde u inostranstvo. I pošto sam pokazivao sklonost ka umetnosti i estetici, roditelji su me često vodili u Italiju, Grčku da vidim ovo ili ono. Kroz Italiju smo putovali kolima, ostajali da se divimo građevinama, zadržavali se gde hoćemo. Drugačije se živelo. Znate, prođu dve tri godine, pa se kupe neka nova kola, onda neki veći stan ili u kuću uđe novi televizor. U tom smislu živeo sam jedan srećan socijalistički život.

Indira Gandi
Postoje i oni malo egzotičniji momenti iz mog detinjstva koje drugi nisu imali. Jedno sam od prve dece iz mešovitog braka i prilikom svake posete indijskih državnika tu sam nekako bio i ja da me pokažu i predstave. Smešno mi je kad se setim, ali kad god je gospođa Indira Gandi dolazila u posetu indijskoj ambasadi, prvo se javljala mojoj majci. Govorila joj je: "Ovi državnici se svaki čas menjaju, ali vi ste uvek tu i moram prvo vas da pozdravim." To za moju porodicu nije bilo ništa neobično.

Poreklo
Indiju sam posetio je tek sa 12 godina. Biću potpuno iskren, tada sam imao užasan otpor prema svemu tome jer sam se potpuno indentifikovao sa ljudima ovde. Ta poseta je u meni izazvala jednu vrstu zbunjenosti. Ništa ja tada nisam shvatao. Ni to što su mi govorili kako su mi oni u Indiji bliži rođaci nego ovi ovde, ni njihov način života, ni taj veliki kontrast između bogatijeg sloja i siromašnog. Tek kasnije sam uspeo da razlučim da su mentaliteti jako bliski i da krv zaista nije voda. I, moram da priznam, za ono malo vremena koliko sam proveo sa braćom i sestrama od stričeva, mi smo se strašno dobro razumeli i zbližili. To je zaista ona bliskost na nivou biološkog iako smo živeli i živimo u različitim sredinama i kulturama. Oni su sada raštrkani svuda po svetu. A moj otac je bio prvi u svojoj kasti koji je napustio Indiju i koji je uopšte studirao, pošto potiče iz

Trgovačke kaste
U našoj porodici moja majka je u stvari najveći indofil. Da nije bilo njenih roditelja koji su već bili stari, nikada se ne bi vratila iz Indije. Ništa ona nije shvatala, ni razlike među kastama i moram da kažem da se tamo snalazila kao riba u vodi. Sećam se kada su me prvi put odveli u Bombaj. Vozili smo se glavnom ulicom Marina drajv koja vodi pored bombajskog zaliva dugog 25 kilometra i ostao sam šokiran kada sam na jednoj strani video velelepne kuće kao iz bajke, a sa druge strane ljude koji žive u kutijama. Ogromno bogatstvo s jedne strane i ogromno siromaštvo s druge bivstvuju jedno pored drugog a da se nikad ne dotaknu. Sa majkom sam vozom kasnije istraživao Indiju, gde su te razlike bile još uočljivije i šokantnije za mene.

Lutanje
Majka je tehnolog, otac hemičar, ali ja u tim zanimanjima nisam mogao da pronađem sebe. Zato sam valjda posle tog usmerenog obrazovanja izabrao prostorno planiranje. U tom životnom dobu nisam bio najsigurniji čime bih se bavio. Ceo period srednje škole za mene je bio nekako maglovit u smislu traženja sebe. Ali ostala su mi do danas lepa prijateljstva iz tog perioda. I danas se družim s ljudima iz osnovne i srednje škole, i redovno slavimo godišnjice i male i velike maturu. Kada god se sretnemo nemamo utisak proticanja vremena. Nastavljamo tamo gde smo stali. A žao mi je što ne učestvujem više u odrastanju dece mojih prijatelja. Sramotno retko odlazim u Šabac iako su mi roditelji tamo.

Arhitektura
Na prijemni za arhitekturu otišao sam da bih izbegao služenje vojnog roka od 15 meseci. Primljen sam i zaključio da me arhitektuira baš i ne zanima mnogo, da ću leto provesti na moru, a onda ići u vojsku. Zanosio sam se da ću upisati Likovnu akademiju. Majka je igrala na kartu moje odgovornosti i ja sam se posle vojske vratio na arhitektonski fakultet.

Imao sam sreće
U životu sam uvek imao neku ludačku sreću da budem okružen ljudima koji su me motivisali. Moj najveći motivator kroz školovanje i odrastanje bila je moja učiteljica Milica Vuković koja danas živi u Sremčici. Znate, svako može da vas nauči da sabirate i oduzimate i čitate, ali ne može da vas nauči i kako se gradi integritet, šta čini dobrog čoveka, šta je dužnost prema sebi, a šta prema široj okolini. A to sve naučio sam od nje. I koliko god to smešno zvučalo, kada bih imao neki ozbiljan moralni problem ili bilo kakav drugi, ja bih se obratio njoj za savet.

Jugosloven zauvek
Prvo moje profesionalno angažovanje bilo je u Invest birou. Radio sam sa tada veoma poznatim arhitektom Radivojem Đukićem. Krajem osamdesetih godina radio sam i sa nekim profesorima sa svog fakulteta. E već početkom devedesetih, kada se već desilo sa zemljom ono što se desilo, ja sam ostao bez poslodavca. Nisam se snašao u tom vremenu, nisam dobar trgovac i nisam umeo da dobro "prodam" sebe. Počeo sam tada da projektujem apstraktne kućice za svoje prijatelje. Bio je to pokušaj da napravim portrete nekih ljudi koji su mi jako bliski kroz te kućice koje su specijalno za njih dizajnirane. To je bio moj poslednji očajnički pokušaj da nastavim s bavljenjem arhitekturom. Počinjao je rat, meni su pojedini prijatelji ginuli i nisam više video smisao u tome. Nemam nikakav stid i sram da izgovorim da ću ja zauvek ostati Jugosloven i da je to jedino s čime mogu da se identifikujem.

Moda
Mene je oduvek interesovala moda, što je prilično bizarno s obzirom na to da dolazim iz male sredine. Nije postojala ni najmanja šansa da mi obuku nešto što se meni ne sviđa. Na fakultetu sam upoznao Gordana Marinkovića koji sada živi i radi kao arhitekta u Kanadi. Njegova sestra Ida je u to vreme studirala kostimografiju i pozvala me da joj pomognem. Strašno mi je imponovalo to i, pre svega, bilo mi je zabavno. Međutim, nije me doticalo do te mere da mi to postane zanimanje sve do jedne tačke 1994. kada je u moj život ušetala jedna devojka koja je spremala reviju i pozvala me je da sve te modele stilizujem. Neko me je njoj preporučio.

Stilista
U to vreme počinjala je sa radom BK televizija i pred kraj te godine pozvali su me da im se priključim. Tamo sam radio do 2001, a onda sam prešao na TV Pink. Sada sam već godinu i po dana fri lenser, sam sam svoj gazda. Ovaj posao nije, kako to neki misle, igranje s lutkama i krpicama. I koliko god da postignete uvek morate da se iznova dokazujete. Zato ne bih ništa menjao u svojoj karijeri. Imam samo žal što nemam dovoljno vremena da se posvetim nekim meni važnim ljudima.

Biografija
Ašok Murti (Ashok Murty, kako se potpisuje, prim. n.) rođen je u Šapcu 2.6.1962. godine. Osnovnu i srednju školu završio je u Šapcu, a 1981. upisao je arhitektonski fakultet. Od 1994. do 2001. godine radio je na BK televiziji kao stilista, a potom od 2001. do 2007. na Televiziji Pink.

napomena : tekst je u potpunsoti preuzet iz lista